Anksioznost kod mladih u Srbiji više se ne može posmatrati kao izolovan problem pojedinaca, već kao jedan od pokazatelja šire krize mentalnog zdravlja.
Iza svakodnevnih školskih, porodičnih i društvenih pritisaka sve češće stoje ozbiljni psihološki problemi, a deo mladih se sa njima suočava bez dovoljno podrške, razumevanja i dostupne pomoći.
Prema podacima studije Instituta za mentalno zdravlje, anksioznost je prisutna kod oko pet odsto ispitanih mladih, pri čemu se kao najčešći oblik navodi panični poremećaj.
Iako na prvi pogled ovaj procenat može delovati manji u odnosu na druge pokazatelje, on ukazuje na ozbiljnu kliničku sliku kod značajnog broja mladih ljudi.
Posebno zabrinjava to što se taj podatak uklapa u širu sliku prema kojoj svaka peta mlada osoba ima ozbiljan psihijatrijski poremećaj.
Koje su razmere problema?
Studija pokazuje da se 20,4 odsto mladih suočava sa jednim mentalnim poremećajem.
To znači da mentalno zdravlje mladih nije marginalna tema, već problem koji pogađa značajan deo generacije.
Među najzastupljenijim problemima nalaze se suicidalno ponašanje, depresija i anksioznost.
Razmere se posebno jasno vide kroz tri najčešće zabeležena problema:
- suicidalno ponašanje prisutno je kod devet odsto ispitanika;
- depresija je zabeležena kod 8,7 odsto mladih;
- anksioznost je prisutna kod oko pet odsto mladih.
Broj koji se odnosi na anksioznost možda deluje manji od podataka o depresiji ili suicidalnom ponašanju, ali iza njega se nalaze mladi ljudi koji se suočavaju sa ozbiljnim simptomima, strahovima, napadima panike i osećajem da ne mogu da kontrolišu sopstveno stanje.
Kada se posebno pominje panični poremećaj, jasno je da nije reč samo o prolaznoj nervozi ili uobičajenoj zabrinutosti.
Ovi nalazi se dodatno uklapaju u ranija istraživanja koja pokazuju da polovina mladih u Srbiji često oseća anksioznost, dok se 70 odsto njih bori sa stresom.
Takvi podaci pokazuju da se problem kreće na više nivoa:
- kod velikog broja mladih postoji svakodnevni osećaj napetosti i pritiska;
- kod manjeg, ali i dalje značajnog dela mladih, simptomi prelaze u stanje koje zahteva stručnu pomoć;
- sistem podrške mora da prepozna oba nivoa problema, jer se oni često nadovezuju jedan na drugi.
To znači da postoji širok spektar problema, od čestog osećaja napetosti i pritiska do stanja koja već zahtevaju stručnu pomoć i sistemsku podršku.
Mladi su spremni da potraže pomoć
Postoji i ohrabrujući deo slike. Mladi sve češće pokazuju spremnost da govore o mentalnom zdravlju i da potraže podršku.
Posebno je važno to što bi se 71 odsto ispitanika obratilo školskom psihologu. Taj podatak pokazuje da mladi ne odbijaju pomoć, već da im je potrebno da ona bude dostupna, vidljiva i dovoljno bliska.
Ako je školski psiholog osoba od poverenja, škola može postati jedno od najvažnijih mesta za ranu intervenciju.
Dodatno, 70 odsto mladih smatra da im je razgovor sa školskim psihologom pomogao.
To potvrđuje da stručna podrška ima smisla i da može napraviti razliku.
Za mlade i njihove porodice, posebno kada se anksioznost, napadi panike ili hronični stres ponavljaju, važno je da znaju da razgovor sa stručnom osobom ne mora da bude poslednji korak, već početak oporavka.
Jedan od dostupnih oblika podrške može biti i psihoterapija Novi Sad, naročito za one koji traže individualan, siguran i kontinuiran rad na razumevanju simptoma i vraćanju osećaja stabilnosti.
Međutim, da bi takva pomoć bila delotvorna, ona ne sme zavisiti od slučaja, pojedinačne škole ili mesta u kojem mlada osoba živi. Potrebno je da bude deo stabilnog sistema podrške.
Osećaj anksioznosti i anksiozni poremećaj nisu isto
Važno je napraviti razliku između osećaja anksioznosti i dijagnostikovanog ili jasno izraženog anksioznog poremećaja.
Mnogi mladi prijavljuju da se često osećaju anksiozno, zabrinuto, uplašeno ili preopterećeno. Takvi osećaji mogu biti povezani sa školom, porodicom, vršnjacima, neizvesnom budućnošću, finansijskim pritiscima ili ličnim problemima.
Sa druge strane, manji procenat mladih ima anksioznost koja se može posmatrati kao ozbiljniji mentalni poremećaj.
U tom slučaju simptomi nisu samo povremeni osećaj nelagodnosti, već mogu značajno da ometaju svakodnevni život, školovanje, odnose sa drugima i sposobnost mlade osobe da funkcioniše.
Zato podatak da polovina mladih često oseća anksioznost i podatak da oko pet odsto ima izraženu anksioznost nisu kontradiktorni.
Jedan podatak govori o široko rasprostranjenom osećaju stresa i uznemirenosti među mladima, dok drugi ukazuje na deo mladih kod kojih je anksioznost dostigla nivo ozbiljnog psihijatrijskog problema.
Uzroci i faktori rizika
Mentalno zdravlje mladih ne zavisi samo od lične otpornosti ili individualnih osobina.
Na njega snažno utiču porodično okruženje, škola, odnosi sa vršnjacima, ekonomska sigurnost i dostupnost podrške.
Kada se više faktora rizika spoji, mlada osoba može ostati bez osećaja sigurnosti i pripadnosti, što povećava rizik od anksioznosti, depresije i drugih problema.
Jedan od posebno zabrinjavajućih podataka jeste da je 27,7 odsto ispitanika doživelo fizičko nasilje u porodici.
Porodica bi trebalo da bude prvo mesto zaštite i podrške, ali za deo mladih ona je izvor straha, bola i nesigurnosti.
Iskustvo nasilja u detinjstvu i adolescenciji može ostaviti dugotrajne posledice po mentalno zdravlje, samopouzdanje i sposobnost mlade osobe da gradi zdrave odnose.
Problem se ne završava u porodici. Oko 30 odsto mladih navodi da ne oseća bliskost sa vršnjacima, a isti procenat kaže da se ne oseća prihvaćeno u školi.
Takvi nalazi ukazuju da mladi često nemaju podršku baš u sredinama u kojima bi trebalo da je najlakše pronađu:
- porodica za deo mladih nije prostor sigurnosti;
- škola za mnoge nije mesto prihvatanja;
- vršnjački odnosi ne pružaju uvek osećaj bliskosti i pripadanja.
To znači da značajan deo mladih nema osećaj pripadanja ni u okruženjima u kojima provodi veliki deo života.
Podaci o nasilju među mladima dodatno potvrđuju ozbiljnost problema.
Više od trećine mladih pretrpelo je fizičko i digitalno nasilje, skoro tri četvrtine verbalno nasilje, dok je svaki peti mladi čovek doživeo seksualno nasilje.
Takva iskustva mogu duboko da utiču na osećaj bezbednosti, poverenje u druge ljude i psihološku stabilnost.
Pandemija je dodatno pogoršala stanje mentalnog zdravlja mladih. Tokom tog perioda 42 odsto dece i 44 odsto mladih navelo je anksioznost i razdražljivost kao najčešće probleme mentalnog zdravlja.
Izolacija, prekid redovne nastave, strah za zdravlje, smanjeni kontakti sa vršnjacima i neizvesnost ostavili su posledice koje se i dalje osećaju.
Socijalni i ekonomski pritisci
Mentalno zdravlje mladih ne može se odvojiti od njihovog društvenog i ekonomskog položaja.
Mladi u Srbiji često odrastaju sa osećajem da ih čeka neizvesna budućnost, nestabilno tržište rada i pritisak da uspeju u uslovima koji im ne nude dovoljno sigurnosti.
Jedan od podataka koji pokazuje razmere tog pritiska jeste da mladi nakon diplomiranja posao čekaju u proseku oko dve godine.
Takvo čekanje može da stvori osećaj bespomoćnosti, neuspeha i zavisnosti od porodice.
Kada se obrazovanje završi, a posao ne dolazi, mladi se suočavaju sa pitanjem da li njihov trud ima smisla i da li mogu da planiraju samostalan život.
Pored toga, više od 50 odsto mladih ne zarađuje uopšte. Nedostatak prihoda znači i manjak samostalnosti, teškoće u rešavanju stambenog pitanja i osećaj da su važni životni koraci stalno odloženi.
Pritisci koji iz toga proizlaze nisu samo materijalni, već direktno utiču na svakodnevni osećaj sigurnosti:
- mladi teže dolaze do finansijske samostalnosti;
- odlaganje zaposlenja često znači i odlaganje planova o stanovanju, porodici i budućnosti;
- zavisnost od porodice može pojačati osećaj neuspeha i pritiska.
U takvom kontekstu ne iznenađuje podatak da polovina mladih želi da se iseli iz zemlje.
Ta želja ne mora uvek značiti samo potragu za boljom zaradom, već i osećaj da u sopstvenom društvu nemaju dovoljno perspektive, sigurnosti i prostora za razvoj.
Kada mladi ne vide budućnost u sredini u kojoj žive, to postaje i pitanje mentalnog zdravlja, a ne samo ekonomije.
Gde sistem zakazuje?
Problem mentalnog zdravlja mladih nije samo individualni problem i ne može se rešiti samo porukama da mladi treba da budu jači, otporniji ili pozitivniji.
Reč je o društvenom i institucionalnom pitanju koje zahteva ozbiljan odgovor obrazovnog, zdravstvenog i socijalnog sistema.
Škole bi trebalo da budu jedno od prvih mesta na kojima se problemi prepoznaju. Ipak, svaka škola nema dovoljno psihologa i pedagoga, iako su upravo oni ključni za ranu podršku mladima.
Kada stručnih saradnika nema dovoljno, problemi često ostaju nevidljivi sve dok ne postanu ozbiljni.
Mladi tada mogu dugo da nose teret sami, bez razgovora, saveta i usmeravanja ka daljoj pomoći.
Zdravstveni sistem se takođe suočava sa ograničenjima.
U Srbiji nedostaju ustanove koje se bave mentalnim bolestima mladih, a posebno zabrinjava podatak da se poremećaji ishrane leče samo na jednom mestu.
To pokazuje da podrška nije jednako dostupna svima i da mnogi mladi, naročito oni van većih gradova, mogu ostati bez pravovremene stručne pomoći.
Zbog toga se mora postaviti pitanje da li društvo krizu mentalnog zdravlja mladih prepoznaje tek kada dođe do tragedije.
Da bi odgovor bio ozbiljan, sistem mora da se pomeri sa povremene reakcije na stalnu prevenciju:
- škole moraju imati dovoljno stručnih saradnika;
- savetodavna i zdravstvena podrška mora biti dostupna i van velikih gradova;
- roditelji i nastavnici moraju biti obučeni da prepoznaju rane znake problema;
- stigma koja prati odlazak kod psihologa ili psihijatra mora se smanjivati kroz obrazovanje i javni govor.
Umesto reakcije nakon najtežih posledica, potrebna su ulaganja u prevenciju, školske službe podrške, dostupne savetodavne centre, edukaciju roditelja i nastavnika, kao i uklanjanje stigme koja mlade sprečava da potraže pomoć.
Zaključak
Podatak da više od pet odsto mladih u Srbiji ima izraženu anksioznost nije samo statistika.
Iza tog broja nalaze se mladi ljudi koji odrastaju pod ozbiljnim psihološkim pritiskom, često suočeni sa strahom, nesigurnošću, nasiljem, usamljenošću i neizvesnom budućnošću.
Mentalno zdravlje mladih mora postati prioritet obrazovne, zdravstvene i socijalne politike, jer bez podrške mladima nema ni stabilne budućnosti društva.
Kao psiholog posvećen radu sa svim generacijama, Emilija donosi jedinstvenu perspektivu u svet zdravstvenog novinarstva. Pored primarne ekspertize u oblasti mentalnog zdravlja, ona se bavi edukacijom o širokom spektru medicinskih stanja. Njena misija je da čitaocima pruži pouzdane, razumljive i praktične informacije koje pomažu u očuvanju celokupnog blagostanja, od emocionalne stabilnosti do fizičkog oporavka.